Kako kažu, čovek je socijalno biće, ima potrebu za druženjem, životom u zajednici i guranjem u redovima. Valjda, osnivanjem gljivarskih društava ista potreba je bila na umu njihovim članovima. Šta vam vredi što ste pronašli čudo u šumi ako ne možete nekom da se poverite i pohvalite. Kako Gljivarsko društvo Šumadije ima već deset godina rada iza sebe, mislim da smo sazreli da nešto mudro kažemo o temi gljivarskog druženja i samoće.

Zanimljivo da pojedini strastveni gljivari, zaljubljenici, zaluđenici, gljivari sa velikim iskustvom nikada nisu došli (očigledno i neće) u naše društvo. Doduše, neki su samo provirili, bili jednom pa otišli zauvek. Kako objasniti tu čovekovu potrebu da svoje prikupljeno znanje i iskustvo, u ovom slučaju gljivarsko, odnesu sa sobom tamo gde nema pošte i e-mail-a. Smešan je njihov strah da će im neko otkriti terene, jer na ovim našim, kragujevačkim gljivarskim prostorima, bar po tridesetak (ili mnogo više) gljivara i berača misli za dotični teren, da je baš njihov. Kada ugledaju parkirana kola, koja naravno nisu njihova, shvate da se ta ograničena šumska teritorija, opkoljena i premrežena putevima (kako kažu ovi naši odozgo, uskoro autoputevima), selima, obradivim površinama, nikako ne može nazvati njihovim terenom.  

Kako god, ovi naši nesuđeni članovi će uvek viriti preko tarabe šta radi društvo, dolaziti na izložbe, pratiti naše nastupe u medijima ali proći kroz kapiju neće. Drugim rečima oni vole da budu sami i tako se najbolje osećaju. Jasno je da je to veliki gubitak i za društvo, jer mnoge retke gljive koje su oni pronašli, još će čekati svetlo dana da se zvanično pojave u srpskim mikotekama. Sa druge strane, mnoge njihove zablude, koje sam imao prilike da vidim, ostaće zablude, jer znanje ne ukrštaju sa drugim zaljubljenicima u gljive i mikologiju. Naše izložbe će naravno i dalje biti širom otvorene za njih, kako bi mogli novo parčence znanja da odnesu u svoju gljivarsku samicu. Opet, hod po šumi je različit osećaj kada je gljivar posve sam. Odnekud doleti nekakva izmaglica, obavije čoveka i on sasvim drugim očima gleda na okruženje. Ne mogu reći da sam više gljivarskih čuda pronašao sam ili u društvu. Čini mi se da tu nema pravila. 

Tokom maja meseca kiše su padale i padale i prešle su u jun, pa su padale i padale. Rekao bi čovek idealno za gljive. Da li je to stvarno tako, više ni sam ne znam. U junu je bilo lisičarki, zeka ali ne i amanita i boletusa. Evo početkom jula su počele da se javljaju i ove, uglavnom termofilne gljive.   

Iako se nisam baš poslednjih dana pregljivario, imao sam svoje svetle trenutke, možda čak u momentima i blještave. Prošlog vikenda negde početkom jula, otišao sam u šetnju po šumarcima Spomen parka Šumarice. Kiša tek što je prestala, nepokošena trava me šiba i kvasi sve do struka, krećem ustaljenom maršutom, ka prvoj šumi. Čim sam upao u zagrljaj ove složne životne zajednice, trava prestade da mi zaliva nogavice ali zato granje i šiblje stade da me umiva i kvasi odelo. U apsolutnoj vlazi teško sam se kretao, napadnut od neprekidnih i nepreglednih rojeva komaraca. Kleknem da slikam nešto, nemoguće, komarci su mi u očima, u ušima, na licu, ispred objektiva, pokušavaju da me pojedu. Mlataram rukama i tešim se kako po vlažnom vremenu bar nema krpelja. Šumska staza se pretvorila u blatnjavo korito kakvog potoka, na pojedinim mestima nabujalo rastinje potpuno zatvara prolaz, prava prašuma. Kada svo ovo okruženje sumiram, zaključak je nedvosmislen, lepo mi je, u šumi sam, gljive su oko mene.

Ulazim u sađeni šumarak američkog crvenog hrasta (Q. borealis). Američko drvo, biće da tu ima i koja američka gljiva. Nisam to primetio proteklih godina, ova šuma se najčešće ponašala kao klasična evropska hrastova šuma: pojave se vrganji, po koja lisičarka, zeke, brašnjače, naravno sve u svoje vreme. Pronašao sam tu ove godine u junu i dosta retku trubicu (Pseudocraterelus undulatus), ranije neku čudnu koprenku (neidentifikovanu), uglavnom to je topao i zahvalan šumarak hrasta, koji pokušava da se širi simpatičnim zdepastim žirom. Prolazim ja tako između stabala i odmah u daljini odvajam prilično veliku gljivu. Radi se o amaniti, radi se o preslici, radi se o … Zar ja, nekakav stručnjak za rod Amanita, pa ne mogu iz trka da identifikujem ovu, nesumljivo preslicu. Gljiva je posedovala po rubu nareckan šešir od 12tak cm, bledo narandžast sa tri-četiri pozamašna ostatka od univerzalnog vela. Drška je bila prilično robusna podjednake debljine, oko 25 mm, gore pahuljasta dole sa stršećim čupicama, bez ikakvog traga od venčića. Završavala se slobodnom volvom, kojoj je nedostajao značajan deo (podignut na šešir). Gljiva svakako nije imala okruglasto zadebljanje u korenu drške, a zanimljivo bila je napadnuta od crva, što za preslice nije baš česta pojava (za biserku jeste). Meso u šeširu debelo bez izraženog ukusa i mirisa. Najbliža ovoj gljvi (razmišljam) bila je strelasta preslica A.beckerii ali boja šešira je bila drugačija, ostaci vela, dno drške, a naročito robusna drška bez karakteristične strelaste šare. Kada sam pogledao gore, u krošnje crvenog američkog hrasta, mislim da mi je bilo jasno. Pogledaću kući spore, još jednom ću analizirati sve činjenice ali mislim da znam. Radilo se o američkoj vrsti A.velosa sa zapadne obale Pacifika, sličnoj evropskim preslicama iz sekcije Inauratae ali opet različitom. Veći broj neevropskih gljiva je donesen sa sadnicama njihovih mikoriznih partnera, pa tako ovo i nije nekakvo čudo. Nije čudo ali je značajno za spoznaju o životu gljiva. 

Nekoliko dana kasnije krenuo sam na moje omiljene terene, milanovačkim putem prema planini Rudnik. O kako je lepo bilo, u šumi medveđa žilavica (prvi put je srećem), lisičarke, zeke. Na proplanku blješti šešir rubinskog vrganja, jedine gljive iz ovoga roda na spisku 33 najređe. Odavno znam da ovaj rubin živi na ovom mestu, slikam ga, pokrivam. Berači ga neće ubrati ali će ga verovatno sa odbojnošću i strahom šutnuti, zgaziti. Samo što sam podigao glavu, nestvaran prizor 20 metara dalje. Oko mladice hrasta zatvoren vilin krug kajmakčare (postoji sijaset lokalnih naziva za A.caesarea, eto ja koristim jedan od njih). Oko 30 tak primeraka, zdravih, uglavnom otvorenih, lepih, prelepih. Obično kada ova gljiva raste na čistini svetlije je boje šešira, dok je dublje u šumi tamnijih nijansi. Ooo lepote, ooo nestvarnog li trenutka. Produžio sam taj treptaj na desetak minuta, čučeći u centru magičnog kruga, lečeći se od svih bolesti ovoga sveta. Berem samo razvijene primerke, ostale sakrivam. Zanimljivo posle ovoga vilinog kola ni jednu više kajmakčaru nisam našao, iako je ovo stanište za nju, osunčano, hrastovito, kiselo.

Korpa mi je puna ali to uopšte nije bitno. Srce mi je prepunjeno pa se razliva u onu tajanstvenu izmaglicu koja me prati kada u šumu idem sam. Jasna mi je potreba da se s vremena na vreme čovek osami u šumi ali mi nikada neće biti jasna čovekova namera da svoje znanje i iskustvo odnese sa sobom u nepovrat. Prva polovina jula obećava, gljivarsko je doba.